Pusenje

I tako se mi jedva nekako docepasmo Shalke 04 stadiona gde se igrala ova kobna utakmica. Argentinci su na sve strane I neverovatno su organizovani. Jos uz njih je I veliki broj Nemackih navijaca, sto me ne cudi jer su bili zajedno I za vreme Drugog Svetskog rata.

Sale se uvalio u Plavu sekciju dok smo Boris I ja bili na suprotnoj strani stadiona, kompletno opkoljeni Argentincima. Posle nekoliko minuta I vec 2:0 Boris je iznerviran otisao medju minijaturne “nase” dok sam ja slikao I u neverici pratio utakmicu. Stvarno nemamo pojma o fudbalu. Bez obzira ko igra u toj vec sada gubitnicki “rekordnoj” reprezentaciji, I za koje Evropske klubove igraju nisu zasluzili da se njihova imena spominju barem sledecih 100 godina.

Poluvreme, 3:0, ja se polako iskradam sa Argentinske tribine I idem da utopim tugu u nasim zastavama i navijackim pesmama sa druge strane. Tuzna je to bila slika. Svi smo mi najiskrenije mislili da sigurno pobedjujemo i ta fudbalska naivnost nas je I pokopala.

Posle tekme smo satima gasili tugu silnim pivom i svetski poznatim Nemackim kobasicama. Kasno vece smo otisli u neki nas lokalni klub ali bilo je bezveze I brzo smo pobegli nazad u centar Gelsenkirchena.

Muzika cepa, organizacija na nivou nema sta. Tuzne face nasih navijaca koji jos uvek ne kapiraju sta je nas tim pretrpeo. Milos Sestic je stvarnost.

Ubrzo dolaze tekst poruke iz celog sveta i osecali smo se kao da je neko umro. I jeste, umrla je SCG zauvek a ujedno i nas nacionalni fudbal. Jedan prijatelj je cak napravio salu i pitao dali smo mi to igrali tenis!

Dobro, pevali smo mi I dalje sa nekom grupicom navijaca. Ova pesma ce mi ostati u pamcenju, “NEMA VEZE, NEMA VEZE, STO SRBIJA, NEMA VEZE”.

Boris rece da sam hrkao citavu noc. Bio sam kao u komi. Ustali smo u 4 ujutro I pravo na zeljeznicku. Destinacija-Keln Aerodrom...palimo za Split pa se spustamo u Herceg Novi. Iscrpljeni smo do bola. Sale je promukao I jedva moze da prica.

Sleteli smo u Split I kao ovce smo se poredali za pasosku kontrolu. Ovo je prvi put posle toliko vremena da smo u “susjedskoj” teritoriji posle tolikih godina. Goran, moj brat nas je vec cekao ali na zalost, radi nekih neocekivanih razloga nije mogao da nam se pridruzi. Sale je ustanovio da je zaboravio omiljene naocale na aerodromu dok sam ja zamalo izgubio novcanik za svim dokumentima I novcem.

Sada smo u busu za Dubrovnik koji bukvalno stoji u guzvi...k'o sto Boris rece, “ do sada smo I do Tajlanda mogli stic'”.

Cujemo se uskoro...